Trčanje iz ugla jedne srednjoškolke

Ko je Simona van staze?

Pozdrav drugari, ja sam Simona, imam šesnaest godina, živim u Subotici i idem u srednju ekonomsku školu. Ali ko sam zapravo ja? Volim istraživati, razmenjivati ideje, pričati satima, šaliti se i ponekaaad dosadjivati tati, ali njemu to ne smeta, znam ja.

Imam mnoštvo zanimacija i hobija, pa sam svim tim hobijima pridodala i pisanje ovog bloga. Puna sam entzuijazma, ponekad malo i brzopleta, ali to me ne sprečava da pronadjem mir u ovom ubrzanom svetu. U tome mi u mnogome pomaže vera, koja je protkana kroz sve segmente mog života pa i trčanje.

---

Zašto sam počela da trčim

Bio je to leto 2024. Pre početka srednje škole, tata me je neočekivano pitao da li želim da trčim 5 km na Subotičkom polumaratonu. Naravno, bez razmišljanja sam rekla „da“.

Prvi trening bio je, samo 15 minuta, toliko naporan da sam rekla da nikad više neću trčati, ali dva dana kasnije, opet sam izašla. Entuzijazam je pobedio svaki put.

---

Moji trkački ciljevi

Moj prvobitni cilj bio je da postanem najveća trkačka zvezda, poput Ivane Španović, samo na 5 km. Danas moj cilj u trčanju nije slava, već zdravlje i disciplina,koja se prenosi i na ostale aspekte života.

Kroz trčanje sam upoznala mnogo dobrih ljudi, naučila da budem borac i uspela da pronadjem mir.

---

Dan kad mi se nije trčalo, ali sam ipak izašla

Na početku je bilo najteže. Um i telo su hteli da odustanem, ali srce je htelo dalje. Imala sam osećaj da me sve boli, proklinjala momenat kada sam obula patike.

Dok mi je znoj curio niz čelo i noge otkazivale, preispitivala sam svoje životne odluke. Bodrila sebe da je ostala još samo trećina treninga i da nije vreme za odustajanje.

Dolazila bih kuci iscrpljena i toliko mokra da ne mogu leći na krevet, pa bih legla na pod jer sam bila čak i suviše umorna da odmah idem na tuširanje. Bez obzira na sve to, taj osećaj nakon završenog treninga, mešavina sreće, mira i potpune ispunjenosti, teško je opisiv i samo ga trkači mogu razumeti.

---

Strahovi, nesigurnost i pritisak koji ne vidiš

Kada sam počela sa trčanjem, pola ljudi je bilo uz mene, a druga polovina nije podržavala moj izbor. Vršnjaci su me gledali čudno, uglavnom nisu razumeli kako umesto noćnih izlazaka ja biram jutarnje treninge.

Bilo je čak i neprijatnih dobacivanja od starijih na ulici, jednom prilikom sam čak i neprimereno na opasku odreagovala opaskom. Danas, znam ostati smirena čak i u neprijatnim situacijama, te bez obzira na tudja mišljenja ja jurim za svojim snovima.

---

Zašto volim proces, a ne rezultate

Rezultati su mi uvek dolazili nekako neočekivano. Trčala bih mesec dana i odjednom primetila kako isti trenizi više nisu naporni i kako ih trčim sa lakoćom. Znam da je to rezultat kontinuiranog rada, ali se uvek pozitivno iznenadim kada taj napredak dodje.

Želim postolja, kao što sam ih i želela ranije, ali trke pre svega volim, jer tamo upoznajem nove ljude. Sećam se da sam pred svoju prvu trku osećala veliku tremu, medjutim tada mi je prišla devojka, sa kojom sam razgovarala sve do starta. Odmah po završetku trke sam je potražila i saznala da se zove Rebeka. Nastavile smo da se družimo i van sporta.

Kada god izadješ da trčiš, ti si već pobednik. Stavi osemh na lice i uživaj. Vidimo se na stazi - Simona